Malta „topli kameni pupak Sredozemlja“ FOTO


Foto: depositphotos/L_H5

Foto: depositphotos/L_H5

Tog je januara u Beogradu znalo da bude i minus dvadeset. Poletevši sa aerodroma, nisam ni slutio da će me za koji sat sačekati razlika od skoro četrdeset stepeni. Malta je i usred zime topli, kameni pupak Sredozemlja.

Malteške škole engleskog su jeftinije od sličnih širom kontinenta. A engleski je stanovnicima ove članice Evropske unije – drugi jezik. Kao i sve bivše britanske kolonije i Malta se, 1814. ubačena u jezičku anglosaksonsku orbitu, i dalje okreće oko te osovine, iako je nezavisna još od 1964. Upisao sam jedan konverzacioni kurs…

Po sletanju na Maltu požurio sam na taksi. Vođen refleksom, prišao sam prvom taksisti ispred aerodromske zgrade. Iza vrhova palmi i repa aviona sa malteškim belim krstom na crvenoj pozadini zalazilo je Sunce. Skinuo sam postavljenu jaknu i neću je izvaditi iz prtljaga narednih sedam dana.

Taksista mi je samo pokazao prstom na šalter kod ulaza u aerodromsku zgradu. Izgleda da su na Malti doskočili divljem taksiranju, nametljivom nuđenju usluga i sličnim marifetlucima. Na šalteru kažete gde želite da idete, platite fiksnu cenu i uzmete prvi slobodni taksi. Vozaču date cedulju.

Slijema – selam, Marijo

Hotel na glavnoj ulici uz more bio je jedna od niza mnogospratnica. Poprečne ulice vode uzbrdo – na Malti je skoro sve što nije uz more odmah strmina. Tek kada se zađe u jednu od tih uličica, vidi se viktorijanska patina. Na ponekom od pročelja se malter i farba ljušte sa drvene stolarije. Ovo bivše ribarsko selo je, kažu, dobilo ime po pozdravu Bogorodici – Sliem a Maria. Zdravo Marija. U reči „sliem“ prepoznajem arapski „salam“, hebrejski „šalom“ ili – kako se to kaže u rasponu od Istanbulado Sarajeva – „selam“.

U Slijemi je bastion engleskog jezika na Malti. Česte su ulice sa imenima članova britanske kraljevske kuće. Čak se i radnička četvrt ovog nekadašnjeg odmarališta za bogate stanovnike Valete zove The Lazy Corner – lenji ćošak. Neki tvrde da se tako zvao omiljeni radnički pab u kraju.
Višejezičnost je normalna

Sutradan sam u jednoj od starih viktorijanskih zgrada posetio školu engleskog. Svi polaznici su doputovali iz raznih evropskih zemalja kao i hiljade drugih „jezičkih turista“. Profesorka je bila bivša stjuardesa kojoj je dosadilo da ostavlja muža i sitnu decu, pa je odlučila da se vrati svojoj prvoj ljubavi – engleskom.

Posle časova sam prošetao obalom ka zalivu San Điljan – engleski naziv Sen Džulijens je mnogo frekventniji. Glavno letovalište na ostrvu je faktički deo Slijeme – na tri kilometra od mog hotela. Maltu su naselili i brojni zapadni penzioneri, a i obični turisti rado zalaze na obalu zaliva sa nizom restorančića i hotela.

Često začujem i melodiju italijanskog, do 1934. glavnog ovdašnjeg jezika. Maltežani obožavaju i italijanske televizijske programe, pa su mnogi ostrvljani faktički – trojezični. Pre pola veka je arapski bio u usponu – kao i komšijske zemlje, Libija i Tunis – pa su mnogi ljudi na Malti zbog sličnosti maternjeg jezika sa arapskim – učili i ovaj jezik. Sada arapski govori svega jedan odsto ljudi.

Mnogo ljudi na kamenu

Malta je po gustini naseljenosti peta na svetu. Puno ljudi na malo zemlje – to ima posledice. Beton je na sve strane. U širinu i u visinu. Soliteri na grebenu oštrom linijom omeđeni od neba i mora zajedno daju krajolik koji sigurno ne spada u najlepše prizore koje sam video. Ali u penušanju mora i ćutanju betona ima neke čudne sete. Ovi ljudi, zbijeni na ostrvu, nemaju kud osim u visinu.

Izuzetak je glavni grad Valeta sa starim bedemima.

Malta je u srcu Sredozemlja. Gospodarili su ovim kamenim arhipelagom i Kartagina i Rim i Vizantija i Arapi. Stanovništvo je skoro bez izuzetka privrženo rimokatoličkom hrišćanstvu i u kulturnom smislu povezano sa Sicilijom – do Katanije je svega dvestotinak kilometara, pa se može preći feribotom.
Valeta

Mirna i skladna silueta Valete koja se ogledala u vodi zaliva naterala me je da sebi obećam da ću prvom prilikom prepešačiti tih sedam kilometara obalom. Valeta nije najveće naselje u zemlji, ali je svakako među najlepšim. Očita je srodnost sa sicilijanskim gradovima.

Grad je nastao posle neuspele osmanske opsade Malte – to je bio jedan od težih poraza Sulejmana Veličanstvenog. Maltu je branio Malteški viteški red. Zvanično nastao 1080. u Jerusalimu, koji je tada bio pod vlašću krstaša. Viteški red je osnovao bolnicu kod Crkve svetog Jovana, pa su ih najpre zvali Jovanovci.

Sa padom hrišćanskih poseda u Svetoj zemlji, red se seli – najpre na Kipar, pa na Rodos, odakle se pod turskim osvajanjem povlače 1522. Potom se prebacuju na Maltu, gde će se uz pomoć habzburškog vladara koji je ujedno španski kralj – utvrditi. Najveća prirodna luka Mediterana je postala strateški najznačajnija odbrambena tačka za zapadne hrišćanske sile.

Pravo i običaji ratovanja

1565. se osmanska flota sjatila oko ostrva. Opsada je trajala od maja do septembra. Hroničari su zapisali da se boj vodio velikom žestinom. Kada su Turci uspeli da osvoje jedan deo bedema, od 1.500 branilaca bilo je živo njih – devet. Besni zbog svojih gubitaka – napadača je poginulo 8.000 – Turci su tih devet Maltežana ubili, razapeli i poslali vodom ka braniocima.

Zapovednik odbrane i Veliki Majstor Malteškog reda Žan Parisot de la Valet naredio je da se zarobljenim Turcima odrube glave i da se, kao topovska đulad lansiraju u tabor zavojevača. O tempora, o mores!

Kako god, Turci su se te jeseni povukli, što je bio uvod u slabljenje njihove dominacije na istočnom Sredozemlju. Francuski vitez i zapovednik Malteškog reda La Valet odlučio je da na poluostrvu Šeberas usred zaliva osnuje i utvrdi grad, koji će po njemu biti nazvan Valeta.
Kad na Malti čuješ „bre“

I mada je grad, kao i Slijema teško razaran u Drugom svetskom ratu, obnovljen je i odiše atmosferom iz 16. i 17. veka. Valetu Maltežani na svom jeziku zovu Il-Belt – grad. Kao da je jedan i jedini na ostrvima.

Tog vikenda u januaru održao sam obećanje, i po lepom vremenu u majici i letnjoj jakni krenuo ka Valeti. Cilj mi je bila najviša tačka kamenitog poluostrva prekrivenog baroknim građevinama. Najpre sam na izlasku iz Slijeme – prelaz se ne vidi jer su gradovi faktički spojeni – začuo srpske narodnjake iz jednog paba. Grupa muškaraca je tukla pivo s nogu za buradima pretvorenim u stolove. Srbija je očito blizu. Njihove psovke i smeh su me pratili dok sam zamicao ka Valeti.

Lepota vidikovca

Živahan grad sa ministarstvima, ribljim restoranima i kafeima. Ulice kao tobogani uranjaju prema moru da bi se na drugom kraju opet propele na hridi. Najlepši pogled se pruža iz parka koji je – na vrhu tvrđave. Il-Barrakka ta’ Fuq – to je domaće ime neverovatne terase ispresecane kamenim lukovima. Preko zaliva se pruža pogled na Tri grada – tako se u paketu zovu tri utvrđena koja Turci nikada nisu mogli da osvoje – Birgu, Semglea i Bormla.

Kada ste ovde, a januarsko sunce, nakošeno iznad Sredozemlja, izdužuje senke zidina, dok čeličnoplavo more uzmreškano talasima od Velike luke do Valete lomi svetlost na milione dukata, znate da put nije bio uzaludan. Seo sam u baštu jednog lokala, naručio špagete koje su jednako dobre kao one u Palermu.
Setio sam se Ilije Ladina i njegove pesme „Nemoj jesti sam“. Retko putujem bez društva. Kako da sam sebi kažeš – jao, vidi ono? Tih sedam dana sam govorio samo na engleskom, a strani jezik nije zgodan za opis lepe stvarnosti. To stvara melanholiju. Zato sam poslednjeg dana boravka na Malti – a tome je više od deset godina – zapisao na srpskom:

Malteška januarska pesma

Januar je milostiv prema sredozemnom grebenu. Sve titra u blagom svetlu razlivenom po zalivu: Sokaci, kule, izlizani basamaci što vode u helensku plavet. Sa vidikovca za jasnih dana pogled seže do libijske obale. Zatvorim li oči jezik kojim govori prodavačica sladoleda zazvuči kao krstaška molitva na arapskom. To je dakle sve što ostade od carstva nebeskog – domicil za britanske penzionere, problemi sa vodosnabdevanjem.

Promenadom se gegaju crnpuraste žene. Njihova lepota vene već nakon šesnaeste. Tri imperije su se ovde potrošile pa nestale, a one su još uvijek tu priželjkujući porod.

Popodne pred odlazak, u praznom kafeu punom bleštavila, skoro da osećam naviranje bezrazložne sreće. Ali konobar mi se obraća iz dosade:

– Where do you come from?
– I don´t know. Really.





Izvor:B92